Porodični Magazin

Tunjevina vitamini, minerali...

Najzastupljenije vrste ribe u našoj ishrani su konzervirana sardina i tunjevina. Sveža tuna takođe je veoma ukusna, ali se ređe nalazi na ribljim pijacama. A tunjevina u konzervi lako se nabavlja - ima je u svakoj samousluzi. Širok je izbor proizvođača, pa se možete odlučiti za svoj omiljeni ukus, jer ima razlika među „markama“ tunjevine. Pravi se u dve varijante - u komadićima, što je pogodnije kada želite da dodate tunu u salatu, i u krupnijim komadima.

Tunjevina je izvor proteina, minerala, omega 3 masnih kiselina...

Generalno, zna se da je riblje meso veoma važan deo ishrane i da treba biti redovan deo porodičnog jelovnika. Sve to u velikoj meri važi i za tunu. To je vrsta ribe veoma bogata hranljivim sastojcima. Izvanredan je izvor visokokvalitetnih proteina, a sadrži i minerale – selen, magnezijum i kalijum, potom vitamine B1 i B6, a takođe i omega-3 esencijalne masne kiseline. Esencijalne kiseline dobile su taj naziv jer su esencijalne za naš organizam, ali ih organizam ne može sam proizvesti, već ih uzima iz hrane. Omega-3 veoma je važna za kardiovaskularni sistem, a pomaže i u drugim slučajevima – kao zaštita od prejake sunčeve svetlosti, u prevenciji astme kod dece, u zaštiti od nekih vrsta kancera, snižava rizik od leukemije, deluje kao antioksidant i dr.

Svežu tunjevinu zdravo je jesti pečenu ili kuvanu, ali ne prženu, jer bi tako izgubila mnoge svoje hranljive vrednosti. U mnogim istraživanjima, sprovedenim mahom u Sjedinjenim Američkim Državama (jer je u ovoj zemlji tunjevina veoma zastupljena u ishrani), dokazano je da su ispitanici koji često imaju na svom jelovniku ovu ribu u mnogo manjem procentu oboleli od srčanog udara, aritmija, povišenog krvnog pritiska i dr. od ispitanika koji retko ili nikad ne jedu tunu. Slična istraživanja sprovedena su i u Japanu, gde je takođe dokazana zaštitna delotvornost omega-3. Kao kod nas, i u svetu je tuna veoma popularna riba, zahvaljujući konzerviranoj tunjevini. Ova riba ima specifičan intenzivni ukus i mesnatu teksturu.

Za današnje konzerve možemo zahvaliti Napoleonu

Istorijski gledano, za konzumiranje ove ribe zna se od kad ima ljudi. Oni koji žive na obalama mora i okeana često su jeli svežu tunu, a drugi su uživali u dimljenoj tuni. Pored konzerviranog oblika, može se naći i sveža tuna u štapićima ili filetima. Tuna je uvek ukusan i zdrav deo salate. Možete je usitniti, pomešati sa iseckanim maslinama, obarenim zrnima kukuruza, kačkavaljem i začinima, a možete se osloniti i na sopstvenu maštu.

Da bi ljudi koji ne žive uz obalu mora mogli uživati u njegovim ukusima u vidu kvalitetne ribe dosetili su se različitih rešenja kako doskočiti tom problemu. Riba se vekovima solila, sušila i dimila kako bi se što duže očuvala, a najpraktičniji i najpopularniji način je riblja konzerva. Za današnje konzerve možemo zahvaliti Napoleonu i njegovim gladnim vojnicima. Naime, jedan od najvećih problema u Napoleonovim osvajanjima bila je prehrana vojnika, radi čega je Napoleon ponudio nagradu od 12.000 franaka onome ko reši problem čuvanja hrane. Početkom 19. veka, Nikolas Apert je to uspeo uz pomoć konzerviranja, što je trebalo da bude visoko čuvana vojna tajna. No, tajna je procurela do Engleske, koja zatim otvara i prvu fabriku za konzerviranje hrane. Konzerva je tako postala nezamenljiv način čuvanja hrane svugde u svetu, a na našim stolovima konzervirana riba dostupna je već više od veka.