B2C Portal

Portal Kasica Brojalica

B2B Portal

Portal za dobavljače

Kasica Brojalica

  • Gomex Kontakt telefon0800 100 123

  • GOMEX Facebook

    GOMEX Instagram

Porodični Magazin

Porodični Magazin

Zašto su nam neophodne pohvale?

autor: Aleksandra Golubović | 30.08.2018
Zašto su nam neophodne pohvale?

Koliko god da nam kritika izaziva neprijatnost i kada je primamo i kada je upućujemo, čini se da mnogi nisu baš spretni u davanju pohvala, a posebno se iskomplikuje kada se osoba postidi kada dobije pohvalu ili kompliment. Doživljaj intenzivne neprijatnosti ili čak stida u tom slučaju nam govori da kod osobe nema dovoljno uverenosti u sopstvene kvalitete.

Kao što su nam konstruktivne kritike u ranom detinjstvu važne da bi razvili deo ličnosti koji zovemo savest, tako su pohvale važne da bi dete razvilo i upotpunilo svoj „rezervoar nege“ prema sopstvenoj ličnosti. Taj rezervoar nege se odnosi na izgradnju pozitivnog identiteta ličnosti (kakva sam ja osoba, koji su moji kvaliteti, sposobnosti, talenti, veštine).

Ukoliko roditelji polaze od toga  - Šta ima da ga/je hvalim kada je ok, kritikovaću kada greši... ili, ko se hvali taj se kvari... ili, deca se ljube samo kad spavaju... ili, neka se ugleda na druge – uskraćuju dete najvažnijeg faktora razvoja svesnosti o svojim kvalitetima. Kao posledicu takvih roditeljskih zabluda o pohvalama, najčešće imamo ishod - decu koja razvijaju iskrivljenu logiku o pohvalama, odnosno za ovu decu pohvala je izostanak kritike. Takva deca postaju osobe koje nemaju dovoljno jasnu sliku o sebi jer u ranom detinjstvu nije bilo dovoljno potvrda njihovih pozitivnih osobina.

Moglo bi se reći da su u unutrašnjem sistemu ovih osoba „zakržljali receptori“ za primanje pohvala. Ono što su naučili jeste da na pohvalu odreaguju stidom, nevericom, negiranjem, vraćanjem lopte, odbacivanjem – Stvarno tako misliš... Ma čini ti se, to je zato što si danas dobro raspoložen/a... Misliš, a ja sam uvek govorio/la kako si ti najveštija... I tvoja je haljina baš lepa... Očigledno negde grešiš kada me tako doživljavaš... Njihov fokus je ka spolja – važno je šta drugi kaže - pa čak i o meni i za mene važnim stvarima. Sve to je posledica uskraćivanja prava da budu sudije sopstvenih potreba, želja, ideja, osećanja. Vrlo često u radu kada im uputim pitanje – Šta je to što želite? Posle izvesne pauze odgovor je – pa ja ustvari ne znam šta zaista želim...

Prvi korak u radu je upravo davanje dozvole tj. ohrabrivanje da izraze sopstveno mišljenje i osećanja, koji ne mogu biti predmet kritike (čega se najviše plaše), jer su izraz ličnog iskustva i doživljaja! A onda se osoba postepeno otvara ka svojim autentičnim željama, a ne usvojenim očekivanjima kakva bi trebalo da bude. Dakle, ako neko u ranom periodu života nije stekao dovoljno samopouzdanja, ne znači da će ceo život patiti od manjka vere u sebe.

Važno je praviti razliku, sa jedne strane izmedju realističnih pohvala koje ne treba da zaslužimo kada je reč o našim osobinama i realističnih pohvala koje zaslužimo za neki postupak i sa druge strane pohvala koje su grandiozne, preterane a odnose se i na osobine i na ponašanja. Grandiozne pohvale - najlepši, najbolji, najsposobniji, najpametniji,... podstiču egocentrizam kod dece, a kod odrasle osobe se prepoznaju kroz neurotični ponos, koji je posledica uverenja - niko kao ja... to što ja znam, umem, malo ko može... ja nikada ne grešim...

Drugim rečima, osoba je sklona da sebi pripisuje osobine koje nema ili da preuveličava osobine koje poseduje. Ove osobe pohvalu poistovećuju sa divljenjem. Iz pozicije ovakve logike - Drugi su ok, ako prepoznaju moju superiornost. U odnosu izmedju dve odrasle osobe, pohvale su neophodne da bi se izgradio kvalitetan odnos.

Odnos poverenja i bliskosti je nemoguće izgraditi bez pohvala. Upućivanjem pohvala drugima i prihvatanjem pohvala od drugih izražavamo poštovanje ličnosti, takođe utičemo na  motivisanost i napredak u nekom procesu rada, sticanja novih znanja i veština. Hvala je uvek dovoljan izraz zahvalnosti na upućenu pohvalu!