Porodični Magazin

Šta nas stvarno čini autentičnim?

Šta se najčešće krije iza želje za autentičnošću? Da li na autentičnost treba gledati kao na nešto što se bira ili donosi odluka da se bude autentičan?

Ako pođemo od činjenice da je svako od nas neponovljiva jedinka, možemo zaključiti da je svako od nas rođenjem stekao autentičnost! Međutim, sa autentičnošću smo dobili i zadatak da je prepoznamo, osvestimo njenu svrhu i negujemo.  Šta se onda krije iza toliko naglašene želje kod pojedinaca da budu autentični? Da li je njihova autentičnost bolja, vrednija od onih koji je ne ističu? U naglašavanju autentičnosti najčešće leži strah od neprihvatanja, nevoljenosti. Isticanjem autentičnosti osoba sebe „leči“ od doživljaja inferiornosti, osećaja manje vrednosti. Takvo naglašavanje autentičnosti zapada u paradoks, jer osoba nastoji da bude bolja od ili da bude kao neko kome odaje određena priznanja. Tako se gubi glavna odlika autentičnosti – slobodna ličnost - kreativni stvaralac, osoba sposobna da živi u sadašnjem trenutku (u današnje vreme posebno naglašavana veština), a od svega najvažnije srećna ličnost.  U težnji za autentičnošću bez svesti o njenoj svrsi rezultat je osoba zavisna od mišljenja drugih, konformista, hronično nezadovoljna osoba. Tako, kvazi autentičnost postaje alat za privlačenje pažnje i skupljanje poena doživljaju samopouzdanja kroz osećaj pripadanja, važnosti. Kroz proces socijalizacije učimo da budemo adaptirani, adekvatni članovi društva. Međutim, ako adekvatnosti pripisujemo najvišu vrednost, lako padamo u zamku straha od odbacivanja. U strahu da ne izgubi povezanost sa drugima, osoba se sve više okreće ka spolja i očekivanjima sredine, tako lako gubi kontakt sa samim sobom, a prvi simtomi otuđenosti od sebe su anksioznost (zabrinutost za budućnost), nezadovoljstvo, čak ogorčenost. Jedan od načina neadekvatnog prevazilaženja ovakvog stanja je u naglašavanju autentičnosti bez pokrića. Rekla bih da lek za savremenu epidemiju „manjka životne radosti“, odnosno hroničnog nedostatka zadovoljstva sopstvenim životom, treba tražiti u uverenjima koja dobijamo kao odgovore na pitanje ko sam? Tačnije da li u tom pitanju preteže odgovor iz pozicije Kakav treba ili kakav želim da budem? Naravno, treba naći meru, odnosno živeti u skladu sa svojim potrebama i željama (kakav sam) i prilagoditi se sredini u kojoj živimo (kakav treba da sam). Mnogo je danas life coachova koji podučavaju kako voleti sebe, biti srećan, kako živeti u sadašnjem trenutku... Međutim, čini se umesto da se ide ka rešenju, neopravdano se mistifikuju normalne lične apstrakcije  –  voleti sebe, biti srećan, sadašnji trenutak/fokus na „sada i ovde“. Kao prva važna stvar, niko sem nas samih ne može da nam pronađe recept za sreću, niko! Drugo, nema potrebe truditi se biti autentičan, svako to već jeste! Ali zadatak je da je prepoznamo, osvestimo njenu svrhu i da je negujemo. Da bi prepoznali, osvestili svrhu i negovali autentičnost moramo da imamo dobru komunikaciju sa srcem. Baš kao što kaže Zoran Kostić - „Tamo gde je srce tamo sija sunce“.

Isticanjem svoje autentičnosti zanemarili smo kontakt sa srcem već u velikoj meri ugađamo drugima, okruženju u kome živimo. Prihvatanjem da se zauzmemo za svoju specifičnost (a to su one pauze u otkucajima srca), budimo odgovornost za sopstvenu sreću. Takva odgovornost podrazumeva razvijanje divne veštine koja je u neraskidivoj vezi sa osećanjem ljubavi – posvećenost. Posvećenost prepoznajemo u sinergiji i simbiozi naših ideja i delanja sa onim što nastaje kao njihov proizvod. Bez toga nema ostvarene ličnosti - autentičnosti. Posvećenost prepoznajemo i u sposobnosti da slušamo i razumemo onu pauzu između otkucaja srca.