Porodični Magazin

Petar Pan i njegova izabranica...

Kada je reč o ljubavnim odnosima između muškarca i žene, bajke su često zgodan materijal da se pravi analogija između uloga junaka u bajkama i uloga koje se u odnosu između muškarca i žene odigravaju prema Skriptu.

Američki psiholog Den Kili je osamdesetih godina prošlog veka definisao sindrom Petra Pana - „Večiti dečak beskrajno zabavan i šarmantan, ali nedosledan u svemu što govori i radi, pa okolina pre ili kasnije prestane da ga doživljava za ozbiljno.“  

Petar Pan-muškarac koji nikad ne odraste

Neretko u radu se srećem sa frustracijom, anksioznošću, nekad i panikom (jer biološki sat otkucava), mladih žena u ranim tridesetim, koje gotovo istom rečenicom započinju svoje žalbe – Plašim se da nikada neću naći onog pravog, jer današnji muškarci ne žele ozbiljnu vezu... Naravno da ni muški rod tog doba ne zaostaje, samo što su neprijatne emocije kod njih manje izražene. 

Moglo bi se reći, da je reč o Skriptu muškarca koji je u svom porodičnom okruženju doneo ranu odluku - da je život vredan tek kada obezbedi potpunu slobodu u svojim izborima. Istina je da treba težiti slobodi izbora, ali pojam slobode u vrednosnom sistemu Petra Pana poistovećen je sa doživljajima potpune prijatnosti i zadovoljstava.  Da bi doneo takvu ranu odluku, roditelji (posebno majka) morali su imati naročito zaštitnički odnos, tako što su štitili svog dečaka od svih situacija u kojima je mogao da doživi neprijatnost. Moguće je da je otac bio prezahtevan, kritikujući, a da je majka svojim prezaštitničkim odnosom ublažavala bol i patnju (neprijatnost) svom sinu.

Roditelji tako šalju poruku da ne mora preuzimati odgovornost za svoje postupke, već oni to čine za njega. Takođe, takvim roditeljskim odnosom dete lako izvodi zaključak da se njegova snalažljivost ogleda u po svaku cenu izbegavanju neprijatnosti i nezadovoljstva, često ne obazirući se na osećanja drugih. Jer drugi, tj. roditelji i jesu tu da bi podneli izvesnu žrtvu.

Strah od preuzimanja odgovornotsti i starosti

Logika deteta sve to interpretira uz očekivanje da i život van porodice mora tako funkcionisati, pa se u skladu sa tim tako i ponaša kasnije u životu – u skladu sa svojim Skriptom - bira prijatne situacije, beži iz neprijatnih situacija (koje postavljaju zahtev pred njim i pozivaju ga na odgovorno ponašanje). Isto je i sa ljudima, poslovnim, prijateljskim i partnerskim vezama. Odnosi traju dok su prijatni i dok god nesmetano dobija ono što želi, odnosno sve dok dobija divljenje. Sebe daje tek toliko, koliko uspešno drugu stranu motiviše da mu ugađa. Kada nestane uzbuđenja i kada partnerka počne da se zauzima za svoje potrebe i želje, gubi interesovanje i  povlači se. Pored straha od preuzimanja odgovornosti, veliki strah sasvim očekivano ima od starosti, jer starost sa sobom nosi mnoga ograničenja - neprijatnosti.

Nije čudno kada ovi muškarci u zrelom dobu potpuno izgube kompas i ponašaju se kao tinejdžeri, ulaze u različite rizične situacije, biraju znatno mlađe partnerke, a sve iz želje da dokažu svoje moći mladića u telu sredovečnog muškarca. Večiti dečak je beskrajno zabavan, duhovit i šarmantan. I to su svakako njegovi glavni aduti, kojima osvaja. Ako su to njegovi glavni, a najčešće jedini aduti, postavlja se pitanje kako uspeva da zadrži pažnju, i šta je zajedničko ženama koje ne odustaju  da ovog muškarca zadrže uz sebe, sa nadom, da će baš ona učiniti da „večiti dečak“ odraste? 

Naravno, postoji ženski pandan Petru Panu, a to je Zvončica.

(nastaviće se)