Porodični Magazin

Panični poremećaj

Sama pojava simptoma onoga što zovemo “panični poremećaj” znak je da osoba sklona zanemarivanju emotivnog života. Emocije su naši vodiči, znakovi pored puta. Ukoliko je osoba naučila da neprijatne emocije zanemaruje, gura pod tepih, ne znači da je neprijatnost, odnosno njihov uzrok prevazišla. Emocija ne odustaje od svog zadatka, a to je da pokaže šta je to što nam je u trenutku važno.

Ako neko u aktuelnom trenutku ignoriše svoj neprijatni doživljaj, emocija će iznenaditi neadekvatnim intenzitetom prvom prilikom kada osoba ponovo bude u sličnoj situaciji. Ili, ako je osoba do te mere naučila da zanemaruje neprijatne emocije, one tada pojačavaju svoj telesni izraz koji osoba u nekom trenutku može da prepozna i kao simptome paničnog napada.

Logika osobe koja se suočava sa paničnim napadom je sve snažnija želja koja prerasta u potrebu da ima potpunu kontrolu nad sobom, u tom slučaju nad funkcijama sopstvenog tela. Suočivši se sa nemogućnošću takve kontrole ona i dalje situaciju interpretira kao opasnost i počinje da strahuje od katastrofičnog ishoda. Uzrok tog stanja je prethodno zanemarivanje sopstvenih želja i potreba i njihove važnosti na koje nam uvek kada ih zanemarimo ukazuju neprijatne emocije, što je dovelo do gubitka kontrole nad svojim emotivnim doživljajima. Uverenjem da su neprijatne emocije loše osoba može koristiti razne naučene obrasce ponašanja kako bi neprijatne emocije nestale.

Tako, trudi se da ne misli o onome što ih je uzrokovalo, fokusira se na nešto što joj prija i može da je oraspoloži, ili mnogo radi, ili vreme provodi pretežno u druženju i zabavi, ili jednostavno kaže sebi “proći će” ili “moraš biti jak/a”. Sve do pojave simptoma paničnog napada osoba se oslanjala na druge/og, na spoljašnje okolnosti, a samim tim i na očekivanje da će neprijatne emocije proći kako su i došle – uzrok i razrešenje su van osobe. I takav odnos prema sopstvenom emotivnom životu funkcioniše do onog momenta kada se nesvesni deo prezasiti neobrađenim iskustvima i počne da ih izbacuje na površinu.

A onda pogrešna uverenja koja su i dovela do tog momenta sada se objedinjuju u dominantno uverenje “da će se desiti nekakva katastrofa, kraj”. Logično jer otpisivanje, zanemarivanje, razbibriga, menjanje fokusa, bodrenje „izdrži“, ništa od toga više ne deluje. Emocija je sa najjače skale straha prešla u užas i sada jedino što se može zbrinuti je goli život, a materijalizacija života je telo. Smrt je užasna, jer je sigurni gubitak kontrole nad sopstvenim životom. Ali odlično! Nesvesni deo ipak reaguje i vrišti iz dubine - sada je dosta, preuzmi odgovornost sada bar za svoje telo! Međutim, sasvim razumljivo osoba tada nije u stanju da prepozna da je uzrok njenog stanja u pogrešnim uverenjima i pogrešnom vrednovanju stvari i pogrešnom tumačenju emocionalnih doživljaja.

Zato je prvi korak u prevazilaženju napada panike – uspostavljanje kontrole na nivou ponašanja! Najčešće se emotivni požar tada gasi odgovarajućim medikamentima. Zatim, raznim tehnikama relaksacije i raznim kognitivnim tehnikama osoba uči da se opušta i da prepoznaje i adekvatno tumači svoje simptome panike. I najpre na nivou ponašanja vraća poverenje u sposobnost vlastite kontrole nad sobom, nad svojim telom. Relativno brzo klijent prevaziđe neprijatne simptome i svakako u velikoj meri doživi olakšanje. Međutim, ukoliko se tada psihoterapija završi recidiv je izvestan.

Nikada ne lečimo osobu od dijagnoze i simptoma. Ako je moguće koristiti termin lečenje, onda lečimo pogrešan odnos prema stvarnosti i prema sopstvenoj ulozi u toj stvarnosti. A tu nema pravila po pitanju redosleda konkretnih tehnika, već su ličnost klijenta, njeno specifično iskustvo i budnost i umeće terapeuta partneri koji kreiraju put pomene, a koji vodi slobodnoj ličnosti.

Gde možda grešimo?

Napada panike može biti posledica doživljenog neprijatnog iskustva ili niza neprijatnih iskustava u kratkom periodu, praćenih snažnom emocijom straha (često ne samo straha). Ukoliko izostane adekvatno suočavanje, neka naredna slična situacija često bude okidač nastanka paničnog poremećaja. Njeni nervni putevi su mnogo rasprostranjenijeg saobraćaja u mozgu i fiziološka reakcija je mnogo burnija nego što odgovara realnosti. Takve promene zbunjuju i osoba biva fokusirana na telesne reakcije, koje počinje pogrešno da tumači kao upozorenje da će pasti u nesvest, da će poludeti, da će se ugušiti, da će dobiti infarkt.

Skup simptoma panike je poruka bića da um negde ozbiljno greši. Opomene bića na nivou preispitivanja uverenja poslate kroz neprijatne emocije nisu dale rezultata i sada sledi mnogo intenzivnija poruka.