Porodični Magazin

Muzika emocija

Teško da postoji osoba koja nikada nije doživela uzbuđenje ili žmarce u telu na zvuke neke melodije. Na prve tonove poznate melodije za tren možemo doživeti emociju, oživeti sliku, osetiti miris… Zvuk je vibracija koja trenutno pokreće i vezuje naša iskustva sa sadašnjim trenutkom. Najsnažnije iznenadne reakcije u nama najčešće pokreću zvuci. Početak reči je u muzici.

Bebeći govor osim što je lišen reči ima sasvim drugačiju frekvenciju i melodiju od govora koji učimo kad slažemo slova. Iako nerazumljiv kroz sistem naučenih reči, bebeći govor je razumljiv na nivou emocije i malo je verovatno da nećemo umeti da odgovorimo i udovoljimo našem sagovorniku koji guče!

Bez ijedne smislene reči, naš sagovornik i mi saosećamo jedno sa drugim. Saosećanjem prepoznajemo i osećamo međusobno doživljenu emociju. Rečima nas uče da izražavamo ono što mislimo, želimo, osećamo. Rečima naučimo da proveravamo svoje doživljaje, emotivne doživljaje drugih, izražavamo saosećanje i empatiju. Koliko ćemo u tome biti uspešni i da li će naš način izražavanja biti dovoljno razumljiv, dopadljiv, jasan, bogat, najviše zavisi od toga kako smo naučili da prepoznajemo svoje emocije i da li ih adekvatno izražavamo.

Sa druge strane ponekad zastanemo pred nesposobnošću da prepoznamo samu emociju, a onda logično i pred nesposobnošću da je opišemo. Reči su svakako važni alati uma kojima smo naučili da komuniciramo sa drugima i sa sobom. Možda ih ponekad koristimo kao poštapalice kojima sebe uveravamo da tek ako spretno opišemo i objasnimo stvarnost, tek tada postojimo i mi u toj stvarnosti.

Stiče se utisak da smo rođenjem stekli osnovni uslov da budemo radosni! Imamo svoju melodiju zapisanu u DNK lancu koja stimuliše moždane centre koji su odgovorni za volju, aktivnost, zadovoljstvo, doživljaj lične vrednosti, što sve zajedno razvija zdravu zavisnost od samoljubavi. Ljubav prema sebi je uslov postojanja spontanog, harmoničnog bića - samoodgovorne ličnosti! Čini se da je melodija koju proizvodi naš DNK poput zapisa koji nas čini orijentisanim prema sebi i svetu koji počinjemo da upoznajemo.

Naš primarni kanal kojim otpočinjemo komunikaciju sa svetom oko sebe, koja se razvija gukanjem, brbljanjem, govorom, pevanjem… Deluje utešno, posebno za one koji ne vole tišinu - ukoliko ih ona podseća na samoću. Iza takve tišine se možda krije umirujuća melodija koju smo odrastanjem zaboravili da osluškujemo. Kao što je neophodno da vreme provodimo radeći, u druženju, da se razonodimo i obavljamo svakodnevne rituale, tako je neophodno da provedemo izvesno vreme svakog dana u sopstvenoj tišini. Bez tog kontakta sa sobom preti nam stalan doživljaj nezadovoljstva odnosno povećavamo šansu da nas “brzina” života ili ono što zovemo svakodnevnica nadmaše. Petnaest do dvadeset minuta dnevno u sopstvenoj tišini, dovoljno je da priznate i prihvatite da imate vremena samo za sebe.

Šta radi naš mozak dok slušamo muziku?

Istraživanja koja su se bavila proučavanjem aktivnosti mozga tokom slušanja muzike ustanovila su da su tom prilikom aktivne brojne moždane regije, saobraćaj u mreži neurona postaje gust I uzbudljiv. Prilikom slušanja muzike zabeležena je posebna aktivnost dela mozga koji je inače centar za pohvalu i nagradu, a isti taj centar igra i važnu ulogu u doživljaju zadovoljstva i zavisnosti. Muzika pokreće i neke moždane regije koje pokreće i govor, ali značajno više od govora muzika pokreće centre zadužene za motivaciju i emocije.