B2C Portal

Portal Kasica Brojalica

B2B Portal

Portal za dobavljače

Kasica Brojalica

  • Gomex Kontakt telefon0800 100 123

  • GOMEX Facebook

    GOMEX Instagram

Porodični Magazin

Porodični Magazin

Moram li uvek biti u pravu?

autor: Aleksandra Golubović | 26.04.2018
Moram li uvek biti u pravu?

Biti u pravu znači zastupati istinu. Ako je tako, postavlja se pitanje - šta je istina? Ko zna istinu? Kako dokazujemo istinu? Istina je ono što se podrazumeva, ona je nepobitna, a to nas dalje upućuje - da smo OK onda kada živimo u istini, sa istinom i za istinu. Sad nam već nužno treba druga osoba da proverimo, potvrdimo istinu.

Želeti biti u pravu bez očekivanja da i drugi prihvate naš pogled na stvarnost - istinu, jeste izraz prihvatanja sebe i drugih i naših različitosti. Problem nastaje kada osoba očekuje po svaku cenu uvažavanje od drugih i iz te pozicije počinje da insistira - ubeđuje i traži potvrde svog pogleda na stvarnost.

Čini se da mnogo lakše usaglasimo da li je nešto crno ili belo, da li je nešto glasno - tiho, toplo - hladno, gorko - slatko, miriše na svežinu ili ustajalo. Čak i tada ima onih koji nastoje da uvere većinu da je njihov doživljaj stvarnosti istinitiji. Iskustva nam govore da možemo da menjamo svoje čulne doživljaje, i da to ne menja naš doživljaj normalnosti.

Skloni smo da kažemo da ne možemo da se odreknemo nekih navika, samo zato što smo se  poistovetili sa ulogom. Razumljivo je da ćemo se još više vezati za neka svoja verovanja koja su izgradila naš vrednosni - moralni sistem, kroz koja sebe doživljavamo kao ličnost. Dakle, ono što opažamo sa naših pet čula svakako je lakše definisati i podvesti pod društveni konsenzus i reći da je normalno, nego kada je reč o doživljajima i ponašanju koja su samo manifestacija onoga što naše najveće čulo um prepoznaje kao misli, vrednosti, uverenja, sudove,...

Kada se suočimo da nam je neki odnos važan, a da u interakciji sa tom osobom  ne dobijamo dovoljan odraz sebe i svojih vrednosti, naša želja za boljom slikom sebe se izražava najpre kroz takvo ponašanje da drugog prilagodimo sebi. Tada dolazi do tzv. otpisivanja prava drugog na sopstveni sistem vrednovanja stvari, kao i otpisivanja mogućnosti da preispitamo svoj vrednosni sistem u novom odnosu i drugom kontekstu. Na taj način se razvija i jača rigidna ličnost koja ne dozvoljava proširivanje svog referentnog okvira, drugim rečima oduzima sebi pravo na rast i autonomiju. Osoba prihvata ideju da jedino postoji kao osoba onda kada većina ili važan drugi potvrdi njena naučena verovanja.

Naša potreba za sigurnošću potvrđuje se kroz obrasce ponašanja koje smo stekli u primarnoj porodici i kulturi sredine u kojoj živimo, a kroz stalnu potrebu za razmenom sa drugima. U ranom periodu života kako se važni drugi odnose prema nama, šta nam govore kakvi smo, kako i kada nas kritikuju i pohvaljuju utiče na to kako gradimo sliku o sebi. Drugi su naše “socijalno ogledalo“ . Svaki put kada smo u interakciji sa nekim ogleda se neki deo naše ličnosti i mi tako učimo da postojimo. Što je odraz „potpuniji“ (moram reći – potpuniji u skladu sa onim što smo naučili da jesmo), osoba se oseća sigurnijom u svoje postojanje.  Logično je onda, da za bliske osobe biramo one u kojima ćemo se u najvećoj meri ogledati.

Nastavak u sledećem broju!