Porodični Magazin

Kako dosegnuti ličnu sreću?

Jedno od naših ranih sposobnosti učenja jeste učenje po modelu/učenje ugledanjem na uzor. Ovaj oblik učenja dominantan je u ranom periodu života, ali ne gubimo ga tokom razvoja, iako usvajamo složenije oblike učenja. Ono ostaje važno kao oblik učenja kojim tokom života usvajamo veštine prilagođavanja svetu i kao takvo je važno za izgradnju adekvatnog socijalnog ponašanja. 

Za stanje sreće ne postoji uslov

Neki odrasli nažalost ugledanje na uzor usvoje kao meru svoje vrednosti i nastoje da se porede i dostignu i prevaziđu uzor. Uverena sam da je svako od nas dospeo na ovaj svet da ostvari svoj autentičan potencijal za sreću. Samim tim svako od nas svesno i nesvesno tokom života teži samoaktualizaciji (samoostvarenju) kroz različite svoje uloge. Kada smo na tom putu, nerealno je očekivati uvek stanje prijatnosti, doživljaj zadovoljstva. Međutim, ako se osoba oseća da joj ništa ne ide od ruke ili da joj se uvek dešavaju loše stvari, da je u začaranom krugu, verovatno je zaglavljena u nekoj svojoj nesvesnoj uslovljavajućoj logici „OK sam, ako sam... nekakav/nekakva“.

Za stanje sreće ne postoji uslov koji bi mogli sebi da zadamo, a kamoli da ga zada bilo koji uzor! Kada bi bilo tako, malo bi nas iskusilo sreću. Kako da znamo da smo u razgovoru sa svojim srcem? Prva asocijacija kada spomenemo frazu „šta ti srce govori“ gotovo uvek su emocije. Da se razumemo sa srcem ili da imamo dobru komunikaciju sa srcem značilo bi da smo svesni svojih osećanja. Doživljenu emociju prepoznajemo najčešće u suptilnim fiziološkim reakcijama u telu.

Psihologija tvrdi da svakoj doživljenoj emociji prethodi uverenje i vrednovanje događaja i konteksta događaja. Činjenica je da nekada doživimo emociju i da nismo u stanju da je povežemo sa svojim vrednosnim sistemom, već za to stanje kažemo da je ishod „unutrašjeg glasa“, „glasa u meni“. Kao da postoji deo u nama stariji od našeg iskustva iz kojeg taj glas dolazi. Intuicija ne podrazumeva delanje bez vrednosnog sistema, znanja i iskustva. Već predstavlja navigaciju koja upravlja korisnim realnim znanjima i iskustvima osobe i njenim potencijalima, potpomaže razvoju samosvesti i vodi ka samorealizaciji. 

Doživljaj spontane radosti je znak da smo na pravom putu

Da smo na pravom putu prepoznajemo u trenucima doživljaja spontane radosti. Radosti koja se javlja bez očekivanja nagrade, priznanja, prihvatanja. Reč je o radosti koju iskusimo u stanju floua (flow). Ovo stanje je psiholog M. Csikzentmihaly opisao kao stanje samozaborava - kada je osoba obuzeta zadatkom na način da je pažnja toliko usmerena na trenutnu aktivnost da se gubi osećaj prostora i vremena. Ovo stanje nije puka zanesenost, naprotiv da bi do toga došlo neophodna su znanja, iskustva, uvežbanost veštine. Flou je rezultat ljubavi i želje za ovladavanjem veštine i poistovećivanjem sa samom aktivnošću, procesom.

Onog trenutka kada se jave očekivanja - „Ovo će mi doneti novac...“, „Zbog ovoga ću se drugima dopasti...“, „Ovo savršeno radim...“ , „Uspeću...“, nestaje flou/spontana radost, a uvlače se brige i nemiri.  Možete orezivati voće, kuvati, trčati, svirati, slikati, operisati, konstruisati, graditi, plesati, kositi travu, prezentovati, razgovarati... ali doživeti spontanu radost u tome moguće je samo ako osećate ljubav prema onome što radite. Sreća nije krajnje stanje samoostvarenja, već osećaj da smo na tom putu čak i kada doživljavamo padove i neuspehe.