Porodični Magazin

Kad srce zaboli...

Prve osobe u našim životima koje nas vole i koje volimo jesu roditelji, staratelji, članovi porodice. Svojim odnosom prema nama i među sobom, naučili su nas kako da volimo i kako se ponaša prema nama neko ko nas voli. Ali, da li su uverenja o ljubavi koja smo iskustvom u primarnoj porodici stekli, aksiomi ljubavi?

Sve ono što smo o ljubavnom ponašanju naučili u porodici kasnije može da utiče na naša očekivanja od ljubavi u partnerskom odnosu. Kada se raskine ljubavna veza, partneri prestaju da budu par. Psihološki, njihove uloge jednog prema drugom su “umrle”, iako mogu ostati u kontaktu. Zato ne iznenađuje podatak da je razvod po intenzitetu doživljenog stresa odmah ispod nivoa stresa doživljenog smrću bliske osobe.

U periodu kada se osoba suoči sa gubitkom, najčešće je preplavljena emocijom tuge, ali i ljutnje, doživljaja usamljenosti, beznadežnosti. Suočavanje sa činjenicom da je “naše” nakon prekida veze nepovratno ili zauvek izgubljeno, ostavlja doživljaj praznine koji upravo prati tuga i neretko fizička bol.

Tuga tada ima za cilj da se osoba emocionalno razveže od gubitka, pripremi i adaptira na život bez tog dela svog životnog iskustva, kako bi bila spremna za nova emocionalna vezivanja. Sam proces žalovanja ima svoje faze. Redosled i dužina trajanja tih faza i samog žalovanja je individualan.

Faza šoka je uvek prvo sa čime se u ovom procesu osoba suoči. Šok je nemogućnost da se u tom trenutku informacija prihvati i obradi adekvatno. Stanje šoka štiti osobu od intenzivnog preplavljivanja tuge i drugih neprijatnih emocija. Nevericom i poricanjem osoba se nesvesno štiti od suočavanja sa neprijatnom realnošću, nadajući se da se stvari mogu vratiti na staro. Potištenost, bezvoljnost, doživljaj gubitka smisla, govore da osoba sve više prihvata kraj odnosa, prihvata sam gubitak. Tada osoba postaje tužna.

Proces tugovanja treba da dovede do veće zrelosti osobe odnosno njene veće sigurnosti i stabilnosti u svakodnevnom funkcionisanju prihvatanjem uloge bivše/g i prilagođavanje ostalih svojih uloga u “novoj” realnosti. Sa druge strane, često pogrešno verovanje da je tuga isto što i depresija može da dovede osobu do toga da se “brani” od tuge odnosno depresije. To možemo prepoznati u neadekvatnom i nekad preteranom ponašanju kojim izbegava da doživi tugu, tako što prekomerno unosi hranu, intenzivira zabave i društveni život ili se okupira poslom. Moguće je i da anestezira osećanja tuge kroz alkohol, droge ili sedativne lekove. Istina je da upravo potiskivanje emocije tuge može da dovede do razvoja depresije.

Kada se neko suoči sa gubitkom voljene osobe dolazi do naglog pada hormona zadovoljstva, sreće i ljubavi – serotonina, dopamina, oksitocina. Istovremeno se naglo luče hormoni stresa, adrenalin i kortizol, koji mogu dovesti do neprijatnih i intenzivnih tegoba u srčanom ritmu i bolovima u grudima, koji zajedno liče na kliničku sliku infarkta srca. Osoba može osećati slabost, nesvesticu, uznemirenost, apatiju. Opisane simptome prepoznajemo kao sindrom slomljenog srca. Važno je pratiti savete koju lekar može da prepiše. Tada se ovi simptomi povlače za par dana, a u okviru od oko dva meseca i srčani ritam se dovodi red.

Doživljaj ljubavi je posledica emocionalnog vezivanja za drugu osobu i uvek je prijatno osećanje. Ljubav nikad ne boli, nikad nas ne može izneveriti, zavesti, razočarati… Ali, sve to mogu naša očekivanja u odnosu na sebe kada volimo, u odnosu na osobu koju volimo i koja nas voli.

Ljubav ne boli čak ni kada izgubimo voljenu osobu. Ljubav je ta koja i tada pomaže da se prevaziđe i shvati gubitak, tako što će se osoba povezivati sa onim svojim delovima ličnosti koji su i potencijal za nova iskustva, novu emocionalnu povezanost. Ko veruje u mit da svako na ovoj našoj planeti traži svoju polovinu kako bi postao potpun, osudio je sebe na doživljaj praznine, neispunjenosti, tugu.

Prekid veze, ma koliko bolan bio, nikad ne znači da je osoba iscrpela sve svoje kapacitete za emotivno vezivanje.

Ljubav se ne može potrošiti!