Porodični Magazin

Da li uz pomoć mašte na svet UVEK gledamo ružičasto?

Mašta je sposobnost imaginacije (imago – slika), tačnije sposobnost stvaranja slika, zamišljanja objekata, situacija… koje nikada nismo videli, susreli, koje se nisu dogodile. Da li se može reći da postoje osobe koje su više sklone maštanju?

Kada bismo generalizovali, onda bi upravo odgovor bio da su to deca i umetnici. Deca i umetnici maštu koriste realno, u skladu sa njenom realnom funkcijom. Poznata je zadivljujuća sposobnost dece da stvaraju i zadržavaju takozvane ejdetske, odnosno naknadne slike. Dete je u stanju da na osnovu brze i siromašne percepcije naknadno do detalja reprodukuje sliku za koju nije imalo dovoljno vremena da potpuno percipira. Isto tako u stanju je da takve slike interpretira u odgovarajuće motorne i verbalne reakcije najčešće kroz igru.

Oni koji koriste maštu da bi ulepšali svoju neprijatnu stvarnost samom doživljaju maštanja ne pridaju realno značenje. Mašta kod njih nije usmerena ispoljavanju kreativnosti, stvaralaštvu i prilagođavanju, već je pre način da se stvarnost posmatra kroz ružičaste naočare. Najčešće je reč o osobama koje imaju problem da dožive neprijatnost, jer samu neprijatnost izjednačavaju sa ličnom neadekvatnošću, strahom od neprihvatanja ili odbijanja od drugih, strahom od neuspeha. U zavisnosti od intenziteta straha, osobe koje maštanjem izbegavaju doživljaj neprijatnosti, grade tako čvst mehanizam odbrane kome pribegnu svaki put kad prepoznaju da bi mogli da dožive neprijatnost. Ono što je u tome jedino istinito jeste da sebe lišavaju mogućnosti da realan problem adekvatno prevaziđu.

Ako se vratimo na primere sa decom i umetnicima, videćemo da i oni svoje predstave koje su proizvod mašte najpre proveravaju, prilagođavaju objektivnoj stvarnosti, a onda i primenjuju. Tada je reč o mašti kao psihološkom konstruktu koji je uvek u funkciji prilagođavanja i rešavanja prepreka i problema.

Međutim, kada je reč o mašti kao mehanizmu odbrane onda je ona u funkciji izbegavanja od neprijatnih iskustava i doživljaja što je ustvari iskrivljena realnost. Problem nije u doživljenoj emociji već u onome što osoba na osnovu svog iskustva pripisuje događaju ili sagovorniku.

Da li maštanje ima veze sa godinama?

Mašta je u neraskidivoj vezi sa intuicijom koja je sastavni deo naših ličnosti. Da bi mašta bila mašta, treba da je oslobođena  iskustvenog značenja - naučenog i predrasuda. Jedini razlog zašto bismo mašti pripisali bilo kakav negativan kontekst jeste strah da ćemo izgubiti kontakt sa realnošću, ili izgubiti kontrolu nad sobom. Rezonom odraslih, mašta kao da biva dozvoljena deci i umetnicima jer u njihovom delovanju ima opravdanja maštati i dozvoliti takvu vrstu slobode u ponašanju.