Porodični Magazin

Da li nas roditeljstvo čini boljima?

Jedno od čestih uverenja je da rođenje deteta kruniše ljubavnu vezu i dovodi je na jedan viši nivo. Svešteno lice imalo je pravo da razreši bračnih obaveza ukoliko je brak ostajao bez poroda. Ni danas nije retkost da se mladom bračnom paru upućuju diskretna pitanja na ovu temu. Nameće se utisak da kvalitet veze kada se sklopi brak zavisi od uspešne reprodukcije potomstva.

Šta je u osnovi želje za stvaranjem novog života i brige o novorođenčetu? Da li je želja proizvod društvenih normi i očekivanja ili posledica bliskosti i emotivne vezanosti partnera i zajedničke želje i odluke da postanu roditelji?

Postojanje želje za potomstvom je duboko u biću većine ljudi. Samim tim njeno osujećenje izaziva frustraciju koja je često intenzivnija nego osujećenje bilo koje druge želje. Suočavanje sa problemom začeća kod većine parova koji žele da se ostvare u roditeljskoj ulozi navodi na pomisao o nepravdi. Partner kod koga se utvrdi problem najčešće doživljava grižu savesti jer svojim ograničenjem smatra da partneru uskraćuje šansu da se ostvari u ovoj ulozi.

Neadekvatne emocije su kao i uvek proizvod neadekvatnog razmišljanja odnosno iskrivljenog doživljaja stvarnosti. Snažne poruke od strane društva koje se upućuju poput zahteva za roditeljstvom u velikoj meri ostavljaju trag u pojedincu i nekad svesno, nekad nesvesno utiču na procenu sopstvene vrednosti. Snaga takvih uverenja oslikava se i u današnjem vremenu, što se prepoznaje kroz patnju parova koji neuspevaju da se ostvare kao biološki roditelji.

Razumljiv je doživljaj frustracije, ljutnje, tuge jer nešto što se duboko intimno oseća nije lako ostvarivo ili je neostvarivo. Često je doživljaj nepravde adekvatan jer neko parče baš vašeg tkiva nije sposobno da proizvede supstance kako bi došlo do začeća ili do uspešne devetomesečne trudnoće. Takođe, opravdane su ove emocije i kada je reč o doživljaju društvene stigme usled intimnog izbora da se život organizuje bez dece.

Patnja ili bunt upravo više govore o tome da osoba sama sa sobom ima konflikt u vezi sa vrednovanjem sebe. Patnja ustvari opisuje koliko je zbog nerealnog vrednovanja sopstvene ličnosti osoba zanemarila svoje ostale uloge u kojima oslikava svoj identitet, a neretko dovodi i do zanemarivanja medjusobne bliskosti partnera.

Koliko umeš da budeš dobar sebi, toliko si dobar roditelj!

Ono što je potreba svakog ljudskog bića jeste emocionalna vezanost. Prvi put afektivnu vezanost smo dolaskom na svet uspostavili sa svojim roditeljima, starateljima. Način na koji su nas negovali je deo našeg programa koji upravlja našom potrebom za ljubavlju i izborima partnera i bliskih osoba. Bez takve vrste bliskosti ne bi opstali.

Međutim, ono što se značajno razlikuje od ranog doba do zrelosti jeste bezuslovnost tog odnosa u ranom periodu za kojim verovatno nesvesno žalimo i težimo tokom čitavog života. Takav bezuslovan odnos ljubavi potkrepljuje i želju za sopstvenim potomstvom. Na žalost, često zaboravimo da je jedini uslov zdrave emocionalne vezanosti bezuslovna ljubav prema sebi. Uzmite za ruku dete koje ste nekada bili, pogledajte ga  u oči - kako se oseća, kakve su mu potrebe i želje? Ne zaboravite da budete dobar roditelj sebi samima jer to je uslov da budete na visini zadatka u ulozi mame i tate!