Porodični Magazin

Bezuslovna ljubav

Izgleda da deca dolaze sa mesta gde ne važe pravila ovozemaljskih vrednosti, prvenstveno kada je reč o Ljubavi. Prvi plač bebe može da nagovesti koliko je buran i bolan susret sa novim svetom - traumatičan.

Načini prihvatanja stvarnosti

U psihologiji postoji termin disocijacija koji se koristi kada želimo da objasnimo gubitak povezanosti svesti sa traumatičnim iskustvom i odsustvo sećanja na okolnosti takvog iskustva. Šta se dešava sa svešću novorođenčeta u trenutku rođenja možemo samo da nagađamo... Svakako nije za očekivati da se sećamo rođenja.

Novorođenče dolazi na ovaj svet, tek sa matricom da se čula razviju. To omogućava da se prilagođavamo novim uslovima života. Ovo uvek podrazumeva tri moguća načina prihvatanja stvarnosti.

Aloadaptacija je kada osoba utiče na okolnosti, druge osobe i izaziva promene u okolini ili kod drugog kako bi takvu promenu približila i uključila u svoj vrednosni sistem.

Autoadaptacija je obrnuta situacija, kada smo spremni da menjamo uverenja i vrednosni sistem kako bi se uklopili u okolinu. Autoadaptacija je kada osoba svoj referentni okvir prilagođava spoljašnjoj stvarnosti.

Treći oblik je dijaadaptacija. Ovde ne postoji ni autoadaptacija niti aloadaptacija. Osoba napušta odnos koji se ne uklapa u njen vrednosni sistem, bira i uključuje se u kontekst koji joj odgovara ili gradi novi odnos koji je prihvatljiv njenom vrednosnom sistemu.

Volite li uslovno ili bezuslovno?

Odnos između dve osobe trebalo bi da bude zasnovan na uzajamnoj spremnosti da se koriguje sopstveni vrednosni sistem i utiče svojim vrednostima na drugog u cilju kvalitetnog odnosa. Možemo to posmatrati i iz pozicije ličnog rasta i razvoja. Razvoj je moguć samo ako dajemo i prihvatamo ono što nam je dato, jer tako se umnožava kvalitet koji zovemo promena.

Pretpostavimo da je i relacija između roditelja i bebe ravnopravna kada je reč o aloadaptaciji i autoadaptaciji. Plač bebe (aloadaptacija) poziv da majka zadovolji bebine potrebe jeste direktan uticaj na redefinisanje majčinog životnog stila (autoadaptacija). Kako se beba razvija i napreduje, a onda se i sve više od deteta očekuje da usvoji (autoadaptacija) pravila ponašanja. Međutim, kao da tada kada dete biva sposobno da sve više razume i usvaja pravila komunikacije, roditelji postaju skloni da sve više isključe važnost prepoznavanja dečijeg poimanja sveta. Tako se narušava ne samo odnos aloadaptacije i autodadaptacije, već se i detetu i roditeljima osiromašuje duhovni razvoj.

Dakle, govorimo o uslovnoj i bezuslovnoj ljubavi. Ako roditelji imaju takav rigidan odnos, zanemaruju svoju vezu sa detetom, a to znači da postaju manje osetljivi na poruke koje im dete šalje. Odnos prema detetovim željama je iz pozicije to smeš, a ovo ne smeš da želiš (čak ne, radiš, već ni da pomisliš...). Poslušnost postaje potvrda ljubavi, ali sada one uslovne ljubavi. Osoba koja tako odrasta, da ne bi izgubila ljubav ostaće u poziciji onog ko se prilagođava drugome  (autoadaptacija), ili će otići u drugu krajnost – „Ako sam vam važan/na volećete me svakakvog/vu...“ zauzeće buntovničku poziciju zarobivši se u ljutnji ili besu. Sličan je ishod i kada se zauzme pozicija „Svet će se tebi prilagoditi, jer si ti biće vredno bezuslovne ljubavi“ - dobijamo razmaženu osobu. Drugim rečima „Znam da sam voljen tek kada mi važan drugi ugađa“, to je uslov da se osoba oseća voljenom.

Pravo na ljubav i pravo na život su jedina prava koja smo univerzalno stekli rođenjem, i ničim ne treba da ih zaslužimo! Nije li onda besmisleno uvoditi prefikse uslovna/bezuslovna ljubav. Disciplina (socijalizacija) i Ljubav (izražavanje ljubavi) su dva paralelna i jednako važna procesa koja utiču na formiranje odrasle osobe. Kod zrele osobe odrasle u ljubavi disciplina bi trebalo da postane samodisciplina.

Kad se prekida nasleđe poimanja ljubavi kao uslovne/bezuslovne? Kad znamo da volimo jer nam je dato, a ne zato što treba? Onda kada oprostimo što druga važna osoba ne ume drugačije. Opraštanjem iskreno prihvatamo ograničenja i granice druge strane. To ne znači da prelazimo naše granice prihvatljivog ponašanja i da ćemo dozvoliti ponašanje prema nama koje nam ne prija. 

“Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.”

Antoine de Saint Exupéry