Porodični Magazin

Tržište nameće visoke kriterijume domaćem mesu?

Američki komičar Tom Smoters je jednom prilikom rekao: „Crveno meso nije štetno za ljude, ali zato plavo-zeleno meso i te kako jeste.” U današnje vreme izbor je čoveka da li će jesti meso ili ne. Kako većina ne može bez ovog proteina na tanjiru, glavni problem im je gde kupiti zdravo i sveže meso.

Pojam porodičnih gazdinstava polako bledi, pa samim tim i izraz „domaće meso” postaje pusti san za mnoge. Ljudi u gradovima su prinuđeni da pazare u velikim lancima supermarketa gde uvek u glavi imaju bojazan da li je meso sveže i kvalitetno.

Danas se „domaćim mesom” smatra sirovina koja je odgajana na domaćim farmama, hranjena krmnim biljem i zelenom masom poreklom sa naše teritorije, a bitan je i uslov da su kontrolu i nadzor vršile domaće veterinarske stručne službe. Zašto je ovo sve važno? Srbija ima vrlo jasno definisane zakonske okvire iz ove oblasti koji su blagovremeno usaglašeni sa zakonodavstvom EU, što garantuje da kompanije koje se bave uzgojem stoke, kao i klanična industrija, strogo vode računa o tome da se „domaće meso” tako i deklariše, isključivo ako je to stoprocentno tačno. Niko ne kaže da uvoza svežeg mesa nema, takođe niko ne tvrdi da je uvozno meso apriori neispravno ili nižeg kvaliteta. Jedino je bitno naglasiti da je domaće meso od početka do kraja (od pašnjaka do supermarketa) kontrolisano po istim, strogim standardima. 

Baš zbog svega navedenog, domaći trgovinski lanci daju prednost distribuciji svežeg domaćeg mesa. Zbog izuzetno velikih ulaganja u higijenske i tehničke uslove da jedna šnicla mesa stigne sveža i ispravna na rafove supermarketa, prepoznata je ogromna prednost da se kao sirovina koristi domaće i u domaćim institucijama kontrolisano meso.

Takozvano zaokruživanje proizvodnje u oblasti agrara je dovelo do toga da meso koje se deklariše kao domaće, to zaista i bude. Naime, poljoprivredni stručnjaci koji upravljaju kompanijama za uzgoj stoke su odavno izveli zaključke da savremenog i naprednog stočarstva nema bez kontrolisanog agrara i proizvodnje sopstvenih količina stočne hrane. 

Na našem tržištu se izdvaja nekoliko gazdinstava koja su pribegla ovoj taktici. Godinama su paralelno ulagali u resurse za savremeni uzgoj stoke, kao i u obradivo zemljište, mehanizaciju, silose i sopstvene mešaonice stočne hrane. Kako kod nas nikada nije manjkalo stručnjaka iz agrarnih oblasti, ova taktika se pokazala kao najbolja. 

Možemo zaključiti da kod prosečnog potrošača nije razvijen visok nivo ekonomskog patriotizma i da je presudan faktor za kupovinu određene robe uvek i samo cena. Kod mesa to baš i nije slučaj. Tradicija prepoznavanja kvaliteta u kategoriji svežeg mesa je kod našeg kupca vrlo izražena, ali i cena ima bitnu ulogu. 

Domaći stočari su se konačno izborili sa izazovima tržišta, nude nam domaće meso visog kvaliteta po veoma konkurentnim cenama.