B2C Portal

Portal Kasica Brojalica

B2B Portal

Portal za dobavljače

Kasica Brojalica

  • Gomex Kontakt telefon0800 100 123

  • GOMEX Facebook

    GOMEX Instagram

Porodični Magazin

Porodični Magazin

Porodični magazin 17/2019 - Kolumna

autor: Goran Kovačević | 29.08.2019

Dragi naši,

Ponovo se rasplamsala diskusija o minimalnoj ceni rada. Iako bi to trebala biti suva ekonomska računica bez mnogo prostora za cenkanje, kod nas se i to pretvorilo u pozorište, pa sindikati traže nerealno mnogo, poslodavci daju nerealno malo i na kraju Vlada donese odluku.

Da podsetim, minimalna cena rada je prvi put uvedena tokom Pariske komune 1871. godine, ali praktično nikada nije profunkcionisla. SAD su prva zemlje koja je uvela i stvarno primenila ovu meru zaštite najslabije plaćenih radnika. U stvari, ova mere trebala je da zaštiti crne radnike koji su bili slabije plaćeni od belih radnika. Međutim, rezultat nije bio baš onakav kakav su očekivali. Beli rasisti su do tog vremena ipak zapošljavali crnce jer su ih slabije plaćali, a kad su bili u obavezi da ih isto plaćaju kao belce, jednostavno su zapošljavali samo bele radnike. To je istorija, kasnije se ispostavilo da minimalna cena rada predstavlja dobru mere kada su krizni periodi i kad poraste nezaposlenost. U tim periodima velike ponude radne snage, mnogi poslodavci su koristili ovu priliku da snize plate i povećaju svoje profite. To svakako nije moralno, ali moral ne obavezuje, pa se zakon pokazao kao efikasnije sredstvo.

Kod nas se barata cifrom između 300 i 400.000 ljudi koji primaju minimalnu cenu rada. To je ogroman broj, jer u tržišnim ekonomijama taj broj nikada ne prelazi nekoliko procenata od ukupnog broja zaposlenih. Naravno, ta ogromna cifra ni kod nas nije realna, jer velika većina zaposlenih koji primaju minimalnu cenu rada u stvari primaju deo plate „ na ruke“, što znači – neoporezovano i bez doprinosa. Koliko je to loše većina ljudi shvati tek kada im se približi penzija i kada shvate da će im penzija biti ponižavajuće niska. 

Od pomenutih 300-400.000 primalaca minimalne zarade, verovatno će samo 100 -150.000 zaposlenih osetiti povećanje minimalne cene rada, dok će drugi ostati na istom iznosu, samo što će manje dobijati na ruke, a više preko računa, tek toliko da se zadovolji forma.

Zašto sve ovo pišem?

Država bi trebala da povede ozbiljan rat protiv isplate plata na ruke, bez poreza i doprinosa, a tek onda, kada se utvrdi stvaran broj onih koji primaju minimalnu cenu rada, da utvrdi jedan pošten iznos koji će obezbeđivati socijalni minimum zaposlenih. Ovako će nam lekari i dalje odlaziti zbog malih plata, korupcija će i dalje biti sveprisutna, a penzioneri će i dalje postajati socijalni slučajevi. Nije to jednostavan zadatak, ali nije ni neizvodiv.

Šešir nakrivi, lakše se živi!